Ćao drage moje, danas sam tu sa malo drugacijim postom. Ne,danas neću govoriti o nekom proizvodu, govoriću o samopouzdanju,tj,manjku istog i o tome kako sam od jedne povučene,tihe, uplašene devojčice postala ovo što danas jesam.A to je osoba koja voli sebe sa svim manama i vrlinama, snažna osoba koja se ne boji više .Govoriću o unutrašnjoj borbi sa samim sobom , koju svako od nas ima .
Oduvek sam bila "buckasta" ali kao maloj mi to nije uopšte smetalo, deca su se družila sa mnom i nisam imala nikakvih problema. Međutim došle su tinejdžerske godine, godine u kojima sam mnogo sumnjala u sebe i svoj izgled ,nisam imala veru u sebe. Bila sam jako povučena i uz sebe sam imala samo jednu blisku osobu, moju najbolju drugaricu Sanju kojoj sam se poverala i koja je znala sve o meni , nisam volela da se preterano socijalizujem, jer sam mislila da se neću svideti drugima i da ću biti "odbačena". Plašila sam se svega novog i nisam želela da se upuštam u nepoznato . Sumnjala sam u sebe i svoje odluke , uvek sam razmišljala o onoj poznatoj " Šta će drugi reći ". Odustajala sam lako od stvari koje su mi bile važne.
Osim svih ovi unutrašnjih borbi ,tu je bilo i ono kako sebe zavoleti fizički,jer nisam bila mršava prelepa devojka , nisam bila po standardima koji nam se svuda predstavljaju kao idealni,a nisam ni sad, ali mi to više ne smeta kao tada. Moje "prosvetljenje " se dogodilo zapravo posle jedne ne baš tako lepe situacije, a to je bio raskid . Raskid jedne duge veze. Tada sam krenula da radim na sebi, odlučila sam da me više neće ništa sputavati, da ću samo ja upravljati svojim životom, a pre toga sam morala da naučim da volim sebe i to sam i učinila. Tada sam i pokrenula ovaj moj blog, ono što sam oduvek želela, a nisam imala hrabrosti. Počela sam da volim svoje mane i svoje vrline, počela sam da menja satvari koje mi se ne sviđaju kod mene , da razvijam sebe i svoja znanja.
Prosto da radim na sebi i psihički i fizički. Shvatila sam da imamo jedan život,koji treba da iskoristimo maksimalno , život koji treba da cenimo i poštujemo , čak i onda kada naiđemo na poteškoće na putu, jer svi mi imamo lepe i one manje lepe trenutke. Ali treba da naučimo da čak i u lošim stvarima nađemo nešto lepo,jer iako vam se to možda u tom trenutku ne čini tako,verujete mi postoji.
Naučila sam da ne treba da vas pogađaju tuđa mišljenja,iako je teško pogotovo u tinejdzerskim godinama kada vršnjaci umeju biti nekad surovi,i svi smo mi svedoci toga.
Sada se više ne plašim, ne ustručavam se da idem ka svojim ciljevima, radim ono što me čini srećnom i što je najvažnije ne odustajem. Ne dozvoljavam da me mala " rupa na putu " uspori i obeshrabri. Shvatila sam da na svetu postojim samo jedna ja. Da samo ja mogu živeti ovaj moj život. I da ga trebam iskoristiti na najbolji način.
A zašto vam ovo sve pišem?
Jer želim da znate da ne treba da dozvolite da vas vaši strahovi sputavaju u ostvarenju vaših ciljeva.
Da ne treba da se pitate da li ste dovoljno dobri za nešto. Jer jeste ! Dovoljno ste dobri. I zapamtite morate prvenstveno voleti sebe , da bi vas drugi voleli.
Vidimo se u sledećem postu .
Oduvek sam bila "buckasta" ali kao maloj mi to nije uopšte smetalo, deca su se družila sa mnom i nisam imala nikakvih problema. Međutim došle su tinejdžerske godine, godine u kojima sam mnogo sumnjala u sebe i svoj izgled ,nisam imala veru u sebe. Bila sam jako povučena i uz sebe sam imala samo jednu blisku osobu, moju najbolju drugaricu Sanju kojoj sam se poverala i koja je znala sve o meni , nisam volela da se preterano socijalizujem, jer sam mislila da se neću svideti drugima i da ću biti "odbačena". Plašila sam se svega novog i nisam želela da se upuštam u nepoznato . Sumnjala sam u sebe i svoje odluke , uvek sam razmišljala o onoj poznatoj " Šta će drugi reći ". Odustajala sam lako od stvari koje su mi bile važne.
Osim svih ovi unutrašnjih borbi ,tu je bilo i ono kako sebe zavoleti fizički,jer nisam bila mršava prelepa devojka , nisam bila po standardima koji nam se svuda predstavljaju kao idealni,a nisam ni sad, ali mi to više ne smeta kao tada. Moje "prosvetljenje " se dogodilo zapravo posle jedne ne baš tako lepe situacije, a to je bio raskid . Raskid jedne duge veze. Tada sam krenula da radim na sebi, odlučila sam da me više neće ništa sputavati, da ću samo ja upravljati svojim životom, a pre toga sam morala da naučim da volim sebe i to sam i učinila. Tada sam i pokrenula ovaj moj blog, ono što sam oduvek želela, a nisam imala hrabrosti. Počela sam da volim svoje mane i svoje vrline, počela sam da menja satvari koje mi se ne sviđaju kod mene , da razvijam sebe i svoja znanja.
Prosto da radim na sebi i psihički i fizički. Shvatila sam da imamo jedan život,koji treba da iskoristimo maksimalno , život koji treba da cenimo i poštujemo , čak i onda kada naiđemo na poteškoće na putu, jer svi mi imamo lepe i one manje lepe trenutke. Ali treba da naučimo da čak i u lošim stvarima nađemo nešto lepo,jer iako vam se to možda u tom trenutku ne čini tako,verujete mi postoji.
Naučila sam da ne treba da vas pogađaju tuđa mišljenja,iako je teško pogotovo u tinejdzerskim godinama kada vršnjaci umeju biti nekad surovi,i svi smo mi svedoci toga.
Sada se više ne plašim, ne ustručavam se da idem ka svojim ciljevima, radim ono što me čini srećnom i što je najvažnije ne odustajem. Ne dozvoljavam da me mala " rupa na putu " uspori i obeshrabri. Shvatila sam da na svetu postojim samo jedna ja. Da samo ja mogu živeti ovaj moj život. I da ga trebam iskoristiti na najbolji način.
A zašto vam ovo sve pišem?
Jer želim da znate da ne treba da dozvolite da vas vaši strahovi sputavaju u ostvarenju vaših ciljeva.
Da ne treba da se pitate da li ste dovoljno dobri za nešto. Jer jeste ! Dovoljno ste dobri. I zapamtite morate prvenstveno voleti sebe , da bi vas drugi voleli.
Vidimo se u sledećem postu .
No comments:
Post a Comment